Ako ste ikada proveli dan sa psom u prirodi, znate koliko neumorno mogu da trče, skaču, jure i opet se vrate po još. Bez mnogo pauza, bez vidljivog umora. Nasuprot tome, većina ljudi posle trčanja za autobusom dođe do stanice sa osećajem kao da su upravo završili maraton. Zašto je to tako?
Odgovor leži u evoluciji, biologiji i načinu života koji je potpuno drugačiji kod pasa i ljudi. Psi nisu samo brži – oni su i efikasniji trkači. Hajde da otkrijemo kako i zašto.
Evolucija u korist pasa
Psi su potomci vukova, a vukovi su evoluirali da love. To znači da su njihova tela stvorena za dugotrajno kretanje. Njihove šape, mišići, pluća i srce prilagođeni su naporu. Psi mogu da trče kilometrima, da jure plen satima i da se brzo oporave nakon kratkog odmora.
S druge strane, ljudi su nekada takođe bili lovci-trkači, ali savremeni način života nam je izmenio telo i kondiciju. Danas većina nas veći deo dana provodi sedeći, a naše trčanje se svodi na par minuta ka autobusu ili lifta. Evolucija nam je ostavila potencijal, ali navike su učinile svoje.
Građa tela pravi razliku
Pseće telo je građeno tako da apsorbuje udarce i raspoređuje napor kroz ceo skelet i muskulaturu. Njihove noge su elastične, imaju izdužene šape koje im pomažu da lakše menjaju pravac i održavaju brzinu. Pored toga, psi imaju posebnu sposobnost da se hlade – oni ne znoje kao mi, već se rashlađuju dahtanjem, što im omogućava da izdrže duže napore bez pregrevanja.
Ljudsko telo, s druge strane, ima veće mišiće, ali i veće energetske potrebe. Naše zglobove štite mišići koji nisu uvek aktivni, a dodatna telesna težina, obuća i svakodnevna neaktivnost smanjuju našu izdržljivost. Ukratko – psi su kao mašine za trčanje, a mi kao automobili koji često stoje u garaži.
Psihološka razlika – motivacija
Psi trče zato što to vole. Trčanje im je instinkt. Kada pas vidi lopticu, mačku, drugog psa – krene bez razmišljanja, sa entuzijazmom koji ne jenjava. Njihova motivacija nije racionalna, već duboko usađena. Ljudi, s druge strane, često trče iz potrebe, nevoljno, bez uživanja. I to menja sve.
Motivacija igra ogromnu ulogu u izdržljivosti. Kada radimo nešto sa radošću, telo bolje sarađuje. Kada trčimo iz obaveze, brzo se umaramo. Dakle, iako je naše telo sposobno za mnogo više, bez prave motivacije i navike – teško ćemo sustići psa.
Brzina oporavka – psi se odmore u hodu
Psi znaju kako da se odmore dok su u pokretu. Tokom dugih šetnji ili jurnjave po parku, oni ne trče punom snagom sve vreme. Umeju da nađu ritam, da kombinuju trčanje i hodanje, da stanu na kratko i nastave dalje. Njihov organizam je naviknut na to da energiju troši pametno.
Ljudi često uđu u trčanje bez plana – iz sve snage. Posle trideset sekundi jurcanja za autobusom, naše telo je iscrpljeno jer nije imalo vremena da se pripremi. Disanje se ubrza, srce lupa kao ludo, a mi se pitamo – kako to da smo već „gotovi“?
Da li bismo mogli da trčimo kao pas?
Zanimljivo je da bismo, uz vežbu, mogli da povećamo svoju izdržljivost do zavidnog nivoa. Profesionalni trkači maratona pokazuju da ljudsko telo ima ogromne rezerve snage i izdržljivosti. Ali za razliku od pasa, moramo se truditi da do toga dođemo.
Trening, disanje, ishrana i motivacija – sve to zajedno čini razliku. Ipak, prosečan čovek bez redovne fizičke aktivnosti ne može da se poredi sa psom koji svakodnevno šeta, trči, skače i koristi svaki trenutak za kretanje.
Pas uvek pobeđuje – i to s razlogom
Na kraju, ne treba zaboraviti da pas nije samo fizički spremniji – već i mentalno slobodniji. On ne razmišlja o umoru, ne računa kalorije, ne meri puls. Pas samo trči. I to je možda najbolja lekcija koju možemo da naučimo od njega. Da se više krećemo, ali i da u tome pronađemo zadovoljstvo.
Dakle, sledeći put kada pas projuri pored vas u parku, ne pitajte se zašto ne možete isto. Setite se da biste mogli – uz malo truda, mnogo navike i barem pola onog oduševljenja koje vaš pas pokazuje svaki put kad čuje reč „šetnja“.
