Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć’ suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tamnih[3] to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, k’o piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć’,
Dušmana čekat’ čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ćeš stupit’, možda, poganom.
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati…
Al’ jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
»Otadžbina je ovo Srbina!«
